“Šta je ova Topla? Naselje od nekoliko desetina kuća, sa grobljem i crkvom, a draga je kao neko neobično žensko ime, i u njoj se, ovako malenoj, krije sav život sveta, prošli, sadašnji i budući.” 

Baš na toj omalenoj Toploj gdje je i veliki Njegoš sticao znanje, tu gdje je taj spoj života svijetova prošlosti i sadašnjosti Ivo Andrić je sagradio svoj mirni kutak. Andrić je često kao samac dolazio u Herceg Novi. Odsijedao je u hotelu „Boka”. Poslije vjenčanja sa Milicom dolazili su 1960/61.  Plac su kupili već naredne godine i tokom 1962/1963. zidana je kuća na Toploj, po Miličinom nacrtu.  Kako je pisao prijatelju Ljubi Jandriću, Milica i on lako su se odlučili za Bokokotorski zaliv.

– Najviše nas je privuklo sunce. Kad god bih se našao dole, setio bih se one bosanske poslovice: „U suncu je sedam berićeta, a u kiši samo jedan” – pisao je Andrić.

Andrić je svoje dane provodio mirno i tiho kao što je to i Novi bio. Uživao je u svom domu, vrtu gdje je imao preko 50 vrsta biljaka koje je njegovao, a tu su bile i duge šetnje obalom, gradom, razgovori i druženja sa mještanima, piscima i umjetnicima kojima je Herceg Novi bio isto tako mirna luka za stvaranje.

Veza između Iva i Novoga trajala je sve do smrti njegove supruge koju je teško prihvatio  24.marta 1968. godine, tada je spakovao kofere i zauvjek napustio grad. Kažu da je često pominjao Novi da je bio vezan za njega,ali ta bol je bila jača od njega.  Kuća je poslije njegove smrti pripala Miličinim rođacima ali je istu Opština Herceg Novi odkupila od njih.

Godinama je kuća bila prepuštena raznim idejama koje nisu bile ni uspješne ni pametne, sve do prije par godina, kada je započeta jedna nova priča i ideja. U aprilu 2021.godine kuća je konačno adaptirana i pretvorena u jednu od kulturnih tačaka grada sa njenom stalnom muzejskom postavkom „Andrićeve novske staze, lica i predjeli”. U kući se nalazi i kopija medalje tj Nobelove nagrade.

Za kraj ostavićemo vam da pročitate jedno od djela koje je Andrić napisao u Herceg Novom.

“Ne bih se mogao setiti nijednog, ma i kratkog perioda u životu bez Njegoševog stiha, bez misli o Njegošu”, zapisao je o svom odnosu prema Njegošu Ivo Andrić. Andrić se Njegošu čitavog života vraćao i o njemu u periodu 1925–1963. napisao desetak tekstova, više nego o bilo kom drugom piscu.Ovaj tekst  Andrić  je napisao 1963, povodom 150. godišnjice Njegoševog rođenja, i objavio ga u listu “Komunist” 28. novembra te godine. Andrićevo delo u tom trenutku je zaokruženo, on je tada već svetski poznat pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, i on u kratkoj priči pod naslovom “Trenutak u Toploj” poslednji put vraća svoj dug Njegošu, opisujući ga kao dečaka u kome zrije sve ono što će kasnije pretočiti u stihove i pokušati da ostvari u delu i životu.

Taj izrasli i snažni dečak, mitropolitov sinovac sa Cetinja, koji uči školu kod Josifa Tropovića u Toploj, privlačio je poglede građana dok je prolazio kroz grad. Građani su gledali – kao što građani svuda i sve gledaju, bezobzirno i nemilosrdno jer žele da budu o svemu obavešteni, o ljudima kao i o stvarima, robi ili materijalu, i da znaju šta od njih mogu da imaju ili očekuju. A njihove žene i kćeri udešavale su svoje kretanje tako da vide mitropolitovog sinovca – ne gledajući ga; i sve su nalazile da je dečak lep i stasit i nekako prerano zreo, momak čitav. Samo hod mu je bio težak i spor. Kretao se tako kao da bi svakog trena mogao zastati. I zastao je ovog julskog dana na kamenim stepenicama pred učiteljevom kućom, neočekivano se spustio na vreo kamen i ostao tako, kao pokošen.

Krv je u njemu kružila i misli sa njom, damari bili naglo.

Šta je ova Topla? Naselje od nekoliko desetina kuća, sa grobljem i crkvom, a draga je kao neko neobično žensko ime, i u njoj se, ovako malenoj, krije sav život sveta, prošli, sadašnji i budući.

Slike su iskrsavale i gubile se pod njegovim sklopljenim očnim kapcima, pitanja su strujala bez prestanka, pomešana sa izlomljenim, polujasnim odgovorima.

Da, šta je ova Topla? A šta je ova pregršt slane vode što blešti razlivena ispod Igala? Malo mora za onoga ko mora nema, i u isti mah sva svetska mora i okeani, sve veze i plovidbe i susreti koji se u lukama i na pučinama mogu doživeti, sva otkrića i saznanja koja su čoveku pristupačna. I miris i ukus doživljaja. I brodolom bez svedoka, traga i glasa, i pobedonosni povratci, sa suzama i osmesima i neopisivom radošću trijumfa.

A šta je ova još nejasna a veličanstvena i teška – do nepodnošljivosti teška – misao o veličini i istovetnosti sveta? Sve je to sunčano pijanstvo od kog se posrće i pada, jer ovaj obasjani pretpodnevni čas sadrži u sebi celo sunce, sa svim sunčanim danima i godinama, menama i putevima. Tako je sve sadržano u svemu. Sunce je celina od koje svak u svakom trenutku može da ima sve, i koja se neprestano rasipa i rastače na sve strane, a ne gubi nikad ništa od svoje snage i sadržine, i zadržava uvek savršen oblik punog, neokrnjenog kruga. Isto kao što se i ova obrva zemlje ispod krša i planine stalno osipa i spušta i tone, a ipak stoji i rađa i hrani ljude koji su na njoj, kao što se i ovo morsko platno u burama i vetrovima savija i cepa, i posle svega ostaje čitavo i celovito, jer je bez izderka, večito.

Sve je to dečaku jasno i sve bi to trebalo i drugima jasno kazati. Oseća to kao dužnost i kao neodoljivu potrebu. Ali oseća isto tako da to u ovom času, sa ove kamene stepenice, posute opalim izgaženim cvetovima oleandra, nije mogućno. Osluškuje u sebi kako, zajedno sa ritmom krvi, stalno otkucava i bije ritam njegovog rodnog stiha, ali potpuno jasna i savršeno zaokrugljena saznanja kao da ne mogu da stanu u taj stih koji se savija još pre sredine, a tanji i rastače na kraju, i kojim se, izgleda, lakše kazuju polujasne i tamne stvari kratkog veka. Ali neka! Treba pričekati, pa ili će se sve ovo što on u ovom sunčanom trenutku zna i oseća sažeti i stegnuti, tako da mogne stati u njegov stih, ili će taj stih izmeniti prirodu, dužinu i ritam, tako da će moći da primi sve ovo, ovako kako je, u sebe. Treba biti strpljiv. Tome nas uči sunce ovog kraja. Ko nosi i krije u sebi sve ovo i ko je siguran u sebe i u to što krije, taj može da čeka, iako ga sve u njemu goni da žuri i ne okleva. Sve što mu treba i što on želi da sroči i kaže, već je tu, ulovljeno i osigurano, tako da mu ne može izmaći, a dan kad će i stvarno staviti ruku na lovinu – ne može izostati.

Tu je saznanje o prostranstvu vasione sa njenim daljinama i planetama, tu je i neuhvatljivo ali stvarno i trajno carstvo poezije. Tu je i osećanje slobode koju nigde i nikad ni on ni iko njegov neće prestati da voli i traži. I sve on to nosi u sebi pod jednim imenom: Crna Gora.

Sva su ta dobra tu, nadohvat ruke; ona neće pobeći; ne mogu ga nikad ostaviti, sve kad bi on to i hteo, nego ćute i bujaju u njemu kao klice u zemlji.

Da, treba biti strpljiv i čekati. Treba, to i on stalno ponavlja sam sebi. Ali nije uvek jednostavno ni lako. Ponekad ga sve to što raste u njemu diže i razapinje da mu se čini: razneće ga kao vihor kap letnje kiše nad morem; ponekad, opet, toliko oteža i tako pritiskuje da ga zaustavi u hodu i savije ka zemlji. Zbog toga on i danas, ovako u nevreme, i u čudnom položaju, sedi podnimljen i pogružen, na kamenim stepenicama ispred Tropovićeve kuće u Toploj, na julskom suncu pod kojim sve što postoji brzo i nezadrživo sazreva i raste.