Pred zla vremena, na području između Orahovca i Stoliva, kada prijete rat, pogibije i razaranja, čuju se jezivi krici koji podsjećaju na jauke žene. Bilo je tako pred krivošijske ustanke, pred Prvi i Drugi svjetski rat. Slušali su to stariji ljudi i vrtjeli zabrinuto glavom:
“Nece biti dobro. Iz mora se oglasila zloslutnica -Milica Bajova. Zna ona što ce donijeti vrijeme koje dolazi. Zato i place zbog nesreča što ce se sručiti na ovaj narod! ”
U svoje vrijeme živio je u ovom kraju poznati hajdučki harambaša Bajo Nikolić -Pivljanin. Imao je kulu između Perasta i Orahovca na mjestu odakle je mogao brzo djelovati na obje strane zaliva, ali i hitro se povuci morem ili planinom ako zaprijeti opasnost od neprijatelja. Ratujući, cesto je upadao na tursku teritoriju i zadavao dosta zla Turcima koji nikako nijesu mogli da mu dođu glave. Bajo je bio čovjek kog je neprijatelj cijenio zbog njegove hrabrosti, drskosti i ratničke sreće. Govorilo se da ga metak i handžar preskaču.
Jednom je Bajo ugrabio u Hercegovini silan plijen. Između ostalog, doveo je i dosta roblja. Među njima je bila i jedna naočita, crnokosa, vitka ljepotica iz roda bega Čengica. Baju je odmah zapala za oko. Junaku je srce zaigralo, pa je prema njoj imao i drugačiji odnos. Nije je zatvorio u podrumu kule već je ostavio u gornjim kamarama. Turci tada povedoše akciju da oslobode roblje, posebno lijepu Turkinju. U akciju se uključio peraški kapetan konte Vicković. Pogodba je brzo učinjena. Bajo naredi da se roblje pusti. Nadgledao je njihov odlazak. Tada mu pristupi ona lijepa Turkinja, smjerno se pokloni i kaza mu:
“Slušaj, harambašo! Kada bi moglo biti što ne može, ja se ne bih micala od tebe ni iz ove tvoje kule. I bila bih tada srećnija nego što sam danas kad odlazim svojima!”
Bajo, kao da je ovo jedva čekao: “Dobro, djevojko! Poljubi krst i ostani u kuli da mi budeš ljuba za vijeke vjekova!”
Turkinja pristade. Bajo to i potvrdi vjenčanjem u susjednoj crkvi Svetog Ðorda u Orahovcu.
Nije im bilo suđeno dugo da žive skupa. Bajo poginu u bici na Vrtijeljci. Kada joj taj zli glas donese djever, ona ne reče ništa nego otrca do prozora kule, sa kojega je sa suprugom gledala zaliv, i strmoglavi se u more. Bilo je strahovito jugo pa joj ljudi ne mogahu ni tijelo pronaći. Ono i danas luta prostranstvima Kotorskog zaliva.
Kažu da Milica, kako se zvala od krštenja, provodi dane u dubinama, čekajući da joj se dragi vrati. Samo kada dozna da predstoji stradanje naroda, izađe gore na površinu i počne jaukati i tako predskazivati nesreću koja će doći. Nikada do sada nije pogriješila.
Ово је лијепа прича – легенда за коју до сада нисам чуо. Бајо Николић је био више него јунак! У которском архиву постоји документ из које га се види да је наш Бајо на котопрском суду био и неке врста народног адвоката! Заступао људе, а то значи и да је био писмен! О томе је мени говорио, а и писао тада директор архива чувени Славко Мијушковић! Није случајно да Његош о њему пјева “Соко Бајо и четрдсет соколова…”, Турци су му главу одсјекли и послали у Цариград, а његови земни остаци почивају поред Влашке цркве у Цетињу.